Рјечник

Acquis communautaire је један од најзначајнијих правних и политичких принципа еуропских интеграција. Термин се односи на укупна права, обавезе и преданост Заједници. “Аcquis” укључује примарно право – оснивачке уговоре, међународне уговоре, међународно обичајно право и опће правне принципе Уније, секундарно право – легислативу коју усвајају институције ЕУ, праксу Суда ЕЗ која de facto такође чини извор права ЕУ и сваку другу обавезу (политичку, преговарачку и сличну) преузету од држава-чланица у оквиру активности ЕУ. Термин acquis најчешће се користи као синоним за појмове – право ЕУ, право ЕЗ или комунитарно право. Према обиму, право ЕЗ не регулише све односе који се појављују у Заједници, већ специфичне односе или конгломерат узајамних права и обавеза између заједнице и њених држава-чланица, али и њених грађана, као и односе чланица и грађана. Свака држава која подноси захтјев за чланство у Унији мора бити спремна да прихвати acquis у цјелини и, једнако важно, мора бити способна да га проведе. Досадашна проширења су показала да сваки захтјев за чланство почиње формалном изјавом о спремности за прихватење acquis, што недвосмислено илуструје значај овог услова који треба бити испуњен даном ступања у чланство Уније.

Апликант – Појам означава земљу која је поднијела захтјев за чланство у Европској унији. Када захтјев буде службено прихваћен, тада она постаје земља кандидат. Но, прије него држава кандидат приступи Унији, она мора испунити Копенхагеншке критерије.

Бијела књига – су документи који садрже приједлоге будућих дјеловања заједнице у одређеном подручју. У неким случајевима бијела књига слиједи зелену књигу, које Европска комисија објављује да би покренула консултације о некој теми на нивоу Европе. Примјер Бијеле књиге је и она, објављена 1995. године, која се односи на припрему земаља средње и источне Европе за укључивање на унутрашње тржиште Уније. То је свјеврстан водич земљама средње и источне Еуропе за усклађивање законодавства о уређењу унутрашњег тржишта Уније. Тај документ обрађује 22 од укупно 31 поглавља прописа који чине правно наслијеђе Уније (acquis). Кад Савјет прихвати Бијелу књигу, тај документ може постати програм дјеловања Уније у одређеном подручју.

Билатерална међувладина конференција – преговори о приступању имају облик билатералних међувладиних конференција између представника Уније и државе подноситеља захтјева за чланство.

Good Governance/Good Administration – Европска унија нема званичан документ који прописује управљање будућих чланица, но  њени акти константно наглашавају важност демократије и владавине права. Из тога је могуће извући закључак да добро управљање (good governance) подразумијева отвореност и транспарентност, интензивнију укљученост грађана у вођење политике, већу одговорност носитеља политике, дјелотворност у извршењу мјера политике и усклађеност политика дјеловања и свих нивоа власти. Иначе, говернанце је наука о понашању владе/државе и успјешности њеног дјеловања. Право на добру администрацију, пак, једно је од фундаменталних права Уније, садржано у Повељи о основним правима.

Дан Европе – Унија Дан Европе, који је уједно и најважнији празник, слави 9. маја. Бивши француски министар Роберт Шуман 9. маја 1950. године одржао је познати говор и изложио план којим је заговарао европску интеграцију, као начин осигурања мира и изградње просперитета у Европи, похараној након Другог свјетског рата. Пошто је његов говор поставио основе данашње Европске уније, тај се дан прославља као рођендан Уније.

Држављанство у Унији – Свако ко је држављанин земље-чланице Уније сматра се држављанином ЕУ. Ово је држављанство само допуна националном држављанству. Уз права и обавезе  прописане Уговором о оснивању Европске заједнице, држављанством у Унији дата су четири посебна права: слобода кретања и пребивалишта било гдје у Унији; право на гласање и кандидатуру у изборима за локалну владу и Европски парламент у земљи пребивалишта; право на подношење молбе и жалбе европском омбудсману, а сваки грађанин Уније, који се нађе изван њених граница има право на дипломатску и конзуларну заштиту овлаштених органа било које државе-чланице, ако његова земља нема своје званично представништво.

 

Држава кандидат – је држава која је затражила пуноправно чланство у Унији и којој је, на темељу позитивног мишљења Европске комисије, Европски савјет одобрио статус кандидата за чланство. Овај  појам се разликује од појма државе приступнице – земље која је испунила критерије за чланство, закључила преговоре о чланству, потписала уговоре о приступању Унији и чека пуноправно чланство.

Еврократ – појам означава службенике европске администрације и изведен је из појма бирократ. У институцијама Уније запослено је хиљаде службеника.

Европска комисија – састоји се од 26 комесара, које предлажу земље-чланице и предсједника Комисије изабраног договором земаља-чланица. Мандатни период предсједника и комесара је пет година, а именовање потврђује Европски парламент. Обавеза је комесара да буду независни од својих влада и да дјелују само у интересу Уније. Постоје бројни механизми који требају обезбиједити независност Комисије. Иначе, Комисија има ексклузивно право на иницијативу у доношењу прописа, којима јој је повјерен задатак дефинисања заједничких интереса у свакој области политика. Комисија је и „чувар уговора“, она надзире примјену легислативе Уније, има овлаштења да покрене поступак пред Судом ЕЗ, ако је прекршено право Уније, а као главни извршни орган за провођење прописа Заједнице проводи правне акте усвајањем конкретних мјера и одлука. Комисија управља и проводи политике Уније и годишњи буџет. Комисија представља и Унију у међународним односима. Сједиште Комисије је у Бриселу, но она има канцеларије и у Луксумбургу, те представништва у свим земљама Уније, а делегације и у многим другим земљама, диљем свијета. Европска комисија је та која треба примијетити кршење еуропских закона у земљама-чланицама, након чега упозорава националну владу и тражи детаљан извјештај о томе. Ако проблем не ријеши Комисија, случај даје Суду правде, који има овлаштења да наметне казну за прекршиоце.  Предсједниик Комисије је тренутно Хозе Мануел Барозо. Актуелни сазив Комисије изабран је, иначе, на мандат 2004-2009. година.

Европски парламент је непосредно изабрана законодавна „рука Уније“. Од 1979. године чланове Парламента сваких пет година, бирају непосредно грађани земаља чланица. Право гласа има сваки грађанин Уније који је регистровани гласач. Број посланика из сваке земље зависи од броја додијељених квота, а у Европском парламенту тренутно сједи 784 посланика. Ипак, посланици се у Европском парламенту се не групишу према државама из којих долазе, него политичким опцијама. Тренутно најјача политичка групација, која има 288 посланика јесте Европска народна странка, коалиција националних странака демохришћанске орјентације. Слиједи Група социјалдемократа са 216 посланика, те либерали и демократи за Европу са сто посланика. Највећи број посланика у Парламенту, иначе, тренутно је из Њемачке (99), потом Француске, Италије и Велике Британије (78). Парламент се састаје у Француској (гдје одржава мјесечне пленарне сједнице), Белгији (гдје су састанци парламентарних комитета и додатне пленарне сједнице) и Луксембургу (гдје се налази сједиште парламентарних уреда). Са Савјетом ЕУ Европски парламент дијели законодавна и овлаштења над буџетом Уније, а његова је улога и надзор над свим институцијама ЕУ.

Европски савјет – утемељено је јединственим европским актом 1986. године. Њиме се описује пракса сусрета челника држава или влада, чланица Уније на којима се одређују политички циљеви развоја Уније и њених политика. Европски савјет се одржава три пута годишње, а понекад и чешће.

 

Европско партнерство – документ којим су одређени краткорочни (једна-двије године) и средњорочни (три-четири године) приоритети у припреми државе за чланство у ЕУ. То је један од инструмената предприступне стратегије ЕУ и служи као нека врста контролне листе према којој се мјери напредак неке државе у припремама за ЕУ.

Захтјев за чланство – краће писмо које потписује предсједник државе и/или предсједник владе земље која жели постати члан Уније. Захтјевом се истиче европска припадност државе која подноси захтјев, укључење у Унију као циљ политике земље, те њена спремност да прихвати све циљеве Уније и обавезе које произилазе из чланства у ЕУ. Уз захтјев може бити додат и документ у којем ће земља навести постигнућа у процесу приближавања Унији. Овај захтјев треба упутити Савјету ЕУ, односно држави која у том тренутку предсједава Савјетом.

Зелена књига Комисије – документи који треба да потакну расправу и покрену савјетовање на европском нивоу о некој теми (на примјер социјалној политици, европској валути или телекомуникацијама). Ова савјетовања могу резултовати објавом Бијеле књиге која закључке расправе претвара у приједлоге активности какве предузима Заједница.

Извори права Уније – дијеле се на примарне и секундарне. У примарне изворе спадају правне норме садржане у актима које су државе чланице донијеле при вршењу њихове уговорне и уставне функције, дјелујући као субјекти међународног права и оснивачи Европске заједнице и ЕУ. Примарно право чине оснивачки уговори, њихови анекси и протоколи који, заједно са општим правним принципима ЕЗ чине такозвано тврдо језгро ЕУ. Посматрано хијерархијски ове норме имају примат над осталим правом Уније. Секундарни извори су правни акти које институције Уније доносе у оквиру надлежности кој есу им додијељене. У секундарне изворе спадају уредбе, директиве, мишљења, одлуке и препоруке. Уредбе, директиве и одлуке су правно обавезујући акти, док мишљења и препоруке нису. Ипак, пракса Суда ЕЗ показује да и препоруке и мишљења могу имати правно дјеловање, посебно када служе као инструменти тумачења. Појам оснивачки уговори обухвата уговоре којима су створени Европска заједница за угаљ и челик, Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију, те уговори који мијењају првобитне уговоре – Јединствени европски акт, Уговор из Мастрихта, Уговор из Амстердама и Уговор из Нице.

Јединствено тржиште или унутрашње тржиште – облик привредне интеграције који укидањем техничких и административних препрека води стварању заједничког тржишта. Јединствено тржиште чини срж Уније,а темељи се на остваривању слободе кретања људи, робе, услуга и  капитала.

Једногласност – односи се на захтјев да све државе чланице које се састају у Савјету Европске уније постигну договор, да би неки приједлог могао бити усвојен. Неслагање чак и једне земље чланице, значи да одлука неће бити донијета. Такав начин одлучивања вјероватно би блокирао рад Уније, која се стално шири, па се правило једногласности примјењује искључиво у осјетљивим подручјима, попут азила, опорезивања или заједничке иностране и безбједносне политике. У већини области одлучивања чланице гласају квалификованом већином. О већини питања Савјет Европске уније одлучује гласањем, а свака земља чланица има утврђени број гласова. Тај је број највећи у случају Француске, Њемачке, Италије и Енглеске. Да би приједлог био прихваћен, у Савјету мора постојати квалификована већина, а у неким случајевима и двотрећинска. Свака земља може затражити од Савјета да провјери је ли међу земљама које су гласале за одлуку обухваћено 62 одсто укупног становништва Уније.

Клаузула о суспензији – у Уговор о Европској заједници укључена уговором из Амстердама и подразумијева да права држава чланова Уније могу бити суспендована, ако оне озбиљно и упорно крше начела на којима се заснива Унија. Та су начела слобода, демократија, поштивање људских права и темељних слобода, те поштивање закона и остају на снази и након примјене ове клаузуле. Уговор из Нице је овој процедури додао превентивни механизам, тако да је могуће да држави за коју је утврђен јасан ризик озбиљног кршења основних начела, могу бити упућене одређене препоруке. Приједлог за то треба да да једна трећина држава-чланица, Комисија или Европски парламент. Ризик утврђује Савјет ЕУ, уз сагласност Парламента.

 

Кодекс доброг управног понашања – Овај кодекс објавио је 2001. године Европски омбудсман. Захтјеви стављени пред службенике су поштивање начела законитости, недискриминације, непристрасности и независности, те објективности. Од њих се тражи да буду љубазни и праведни, те да поштују легитимна очекивања грађана. Службеници морају да одговарају на језику на којем им се обратила странка, морају поштивати и сва остала права из Повеље темељних права ЕУ, која се односе на добру управу.

Копенхагеншки критерији – утврђени 1993. године у Копенхагену намијењени су земљама које намјеравају постати чланови Уније. Изграђени управни капацитети сматрају се кључним за чланство у Унији, а земља треба да докаже да је способна да усвоји сва поглавља acquisa, те да има капацитете да их и проведе. Од држава кандидаткиња се тражи стабилност институција које осигуравају демокрацију, владавину права, поштовање људских права као и права мањина, те прихваћање политичких циљева Уније. Привредни услов претпоставља постојање дјелотворне тржишне привреде и способност учесника на тржишту да се носе с тржишним притисцима унутар ЕУ. Правни услов подразумијева усвајање укупног правног наслијеђа Уније, практично преуизмање свих обавеза које произлазе из чланства, укључујући провођење циљева политичке, економске и монетарне Уније. Право Уније је да одлучи да ли је нека земља испунила сваки од ових критерија, те када је прихватити као нову државу-члана. Овај је критериј разлог реформе јавне управе у земљама које желе постати чланови Уније.

Лисабонска стратегија – скуп заједничких стратешких циљева усвојених на састанку у Лисабону 2000. године. Према њима, Унија би до 2010. требала постати најконкурентнија и најдинамичнија привреда у свијету, утемељена на знању, способна за одрживи раст, с највећом стопом запослености и снажном социјалном кохезијом.

Мастрихт критерији (Критерији из Мастрихта) –  пет критерија који говоре је ли земља спремна да замијени националну валуту евром. Критериј стабилности цијена значи да стопа инфлације не смије бити већа од 1,5 одсто од просјечне стопе инфлације три земље чланице с најнижом инфлацијом у претходној години. Критериј буџетског мањка подразумијева да он мора у правилу бити мањи од три одсто бруто домаћег производа (БДП). Јавни дуг, пак, као трећи критериј, не смије премашити 60 одсто бруто друштвеног производа, али земљи с већим јавним дугом биће допуштено усвојити евро ако је уочљив тренд дуготрајног смањивања јавног дуга. Дугорочне камате не смију премашити два одсто каматне стопе три земље чланице с најнижом инфлацијом у претходној години. Посљедњи критериј предвиђа стабилност валуте. Курс домаће валуте мора остати унутар унапријед остављених маргина флуктуације најмање двије године. Критерији су прописани Уговором из Мастрихта, како им и само име говори.

Надзирање примјене права Заједнице – та задаћа припада Европској комисији, као чувару уговора Уније. Надзор је базиран на чињеници да је Унија заснована на владавини права, те да треба осигурати да се то право заиста поштује и примјењује у свим државама чланицама. Комисија приликом надзора пази на улогу која је остављена националним властима и судовима. Надзирање примјене права Заједнице може бити: покретање прекршајних поступака након откривања случајева кршења прописа, судски поступак против институција, провјера да ли је помоћ коју је дала држава чланица законита, те провјера да ли постоји поштивање начела која забрањују неке врсте споразума, одлука и усклађене праксе, те постоји ли злоупотреба положаја. Комисија објављује годишњи извјештај о надзору.

Омбудсман – Европски омбудсман успостављен је уговором из Мастрихта 1992. године, као посредник између грађана и власти Европске уније. Било који грађанин, компанија, институција или особа која живи или има законито боравиште у земљама Уније може упутити омбудсману притужбу на европске институције и њихов рад. Задаћа омбудсмана је да истражи притужбе и помогне у разоткривању случајева лошег пословања. Примјери лоше управе су неправичност, дискриминација, злоупотреба моћи, недостатак или одбијање да се дају информације, непотребно одлагање и непрописне процедуре. Након истраге, у којој су еуропске институције дужне да омбудсману дају све потребне информације, Европски омбудсман може дати препоруке институцијама ЕУ или предложити Европском парламенту који га и бира да предузме политичку акцију коју сматра потребном. Први омбудсман је именован 1995. године, а тренутни је Никифорос Диамандоурос.

Повеља о јавним услугама – идеја која се „крије“ иза ове повеље је успостављање основних права и начела која регулишу пружање услуга корисницима. Та начела треба да укључе континуитет услуга, квалитет, сигурност снабдијевања, једнак приступ, прихватљиве цијене, социјалну, културну и еколошку прихватљивост.

Право на добру управу – Повељом о темељним правима Европске уније из 2000. године дефинисано је право на добру управу. Ово право подразумијева да органи и институције требају да поступају непристрасно, праведно и у разумном року са предметом било које особе. Сваки човјек има право да буде саслушан прије редузимања било каквих мјера које би на њега могле директно или индиректно утицати, те право приступа свом спису, уз поштивање повјерљивости и професионалне тајне. Свако има право да се институцијама Уније обрати на једном од језика ЕУ и на истом језику добије одговор. Обавеза управе је да образложи своју одлуку, те плати накнаду за штету коју су управа или њени службеници нанијели обављајући своје дужности. Управа треба да буде отворена, учинковита и независна, да слиједи начела транспаретности и отворености, професионална и независна првенствено од политичких утицаја, те да омогући сваком грађанину да оствари своја права. О правима на добру управу говоре и документи Савјета Европе, који промовишу једнакост, непристрасност, недискиминацију, неутралност, поштивање права на одбрану, транспарентност и учинковитост.

Процес стабилизације и придруживања који је Унија креирала 1999. године намијењен је земљама Балкана, па и БиХ и разликује се од дотадашњих коцепата придруживања, примијењених на земље централне и источне Европе, те Балтика. Осим проширења, овај процес треба да осигура и стабилизацију земаља, па и цијелог региона, због његове недавне ратне прошлости. Један од темеља процеса стабилизације и придруживања јесте регионална сарадња. Земље требају показати да су спремне сарађивати са окружењем. У исто вријеме, процес предвиђа помоћ Уније у испуњењу критерија који су неопходни за напредак на европском путу. У завршници процеса, земља потписује и проводи Споразум о стабилизацији и придруживању, те сачињава неопходне документе који јој могу осигурати статус кандидата за чланство у ЕУ. Иначе, овај процес укључује шест елеманата: споразум о стабилизацији и придруживању, развој постојећих привредних и трговачких односа с региjом и унутар регије, пренамјену помоћи, већу помоћ за демократизацију, развој цивилног друштва, образовање и изградњу институција, кориштење могућности сарадње у областима попут правосуђа и унутрашње политике, те развој политичког дјеловања и политички дијалог у регији.

 

Проширење – Европску заједницу за угљен и челик, из које је настала Европска унија, првобитно је чинило пет земаља: Белгија, Француска, Италија, тадашња Западна Њемачка, Луксембург и Низоземска. Унија данас има 27 чланица и доживјела је неколико проширења. Данска, Ирска и Британија примљене су 1973. године. Грчка је постала чланица 1981, а Португал и Шпанија 1986. Највеће проширење Унија је доживјела 2004. кад је примила десет нових чланица из средње и источне Европе: Кипар, Чешку, Естонију, Летонија, Литванија, Мађарску, Малту, Пољску, Словачку и Словенију.

Регионална политика – једна је од најстаријих заједничких политика Уније, којом је постигнут уједначен развој на читавом територију ЕУ, смањивањем и уклањањем структурних разлика међу регионима. Уклањање разлике међу регионима помиње се још у Римском уговору из 1957. године, којим су основане Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију. Уговором из Мастрихта привредна и социјална кохезија истакнуте су као једна од политика Уније. Регионална политика темељи се на солидарности, тако да дио новца који чланице Уније уплаћују у заједнички буџет добивају мање развијени региони и друштвене групе. За ту помоћ служе структурни и кохезиони фондови.

Савјет Европе – организација која промовише демократију, поштивање људских права и правну државу. Сједиште Савјета је у Стразбуру. Савјет је активан у одржавању и промоцији културног наслијеђа Европе. Основало га је 1949. године десет европских земаља: Белгија, Данска, Француска, Ирска, Италија, Луксембург, Норвешка, Холандија, Уједињено Краљевство и Шведска. Све чланице ЕУ су чланице и Савјета Европе. БиХ је чланица Савјета Европе од 2002. године.

Савјет Европске уније  је главно тијело Уније које доноси одлуке. Вијеће чине представници свих земаља чланица, тако да свакој сједници присуствује по један министар из сваке националне владе. Који ће министар бити на сједници – зависи од тема које су на дневном реду Савјета. Ако је, на примјер, на дневном реду околиш, онда ће ту бити присутан министар за околиш из сваке земље Уније, а такав се састав назива „Савјет за околиш“. Постоји девет могућих конфигурација Савјета: за опште и вањске послове; економске и финансијске послове; правосуђе и унутрашње послове; запошљавање, социјалну политику, здравство и питања потрошача; конкурентност (унутарње тржиште, индустрија и истраживање); транспорт, телекомуникације и енергију; пољопривреду и рибарство; околиш, те образовање, младе и културу. Потпис министра који присуствује сједници Савјета значи потпис цијеле националне владе. Савјет ЕУ овлаштен је да усваја европске законе, у многим случајевима заједно са Европским парламентом, потом координише шире економске политике земаља чланица, закључује међународне споразуме између Уније и осталих земаља, одобрава буџет, дефинише заједничку вањску и сигурносну политику Уније, те координише рад између националних судова и полицијских снага држава. Свака држава чланица у Бриселу има стални тим, који брани њене националне интересе. Они се састају сваке седмице у оквиру Комитета сталних представника. Сваких шест мјесеци Савјетом предсједава нова земља чланица, а предсједништву Савјета помаже Генерални секретаријат.  Број гласова које једна земља чланица у Савјету има пропорционалан је броју њених становника.

Социјална повеља – Подразумијева поштивање одређених социјалних права, прије свега права на оспособљавање, једнаке могућности и радно окружење. Повељу сматрају инструментом који садржи „моралне обавезе“ о поштивању социјалних права. Нека од права из ове повеље и додатних протокола су: начело недискиминације приликом запошљавања, право на синдикално организовање, право на заштиту здравља, социјалну сигурност, те социјалну и медицинску помоћ, право старијих особа…

 

Суд ЕЗ – чини по један судија из сваке државе чланице и осам генералних правобранилаца, који су именовани договором држава чланица и то на рок од шест година. Њихов мандат може бити обновљен. Независност судаца мора бити изван сваке сумње, морају бити квалификовани за највише судске позиције у својим државама или признати и угледни правници. Четири су најшечћа типа предмета који разматра овај суд: захтјеви за прелиминарну пресуду, поступак због неиспуњавања обавеза, поступак поништења и поступак због недјеловања. Пресуде су обавезујуће за државе чланице Уније. Да би овај суд био растерећен у одлучивању, Савјет ЕУ је одлучио да у њега укључи и Суд прве инстанце. То је био први корак у стварању вишеслојног система правде на европском нивоу. Суд, иначе, рјешава у првој инстанци тужбе и поступке које покрећу грађани или институције, односно компаније против правних аката Европске уније.

TAEIX – је скраћеница за Техничку помоћ и размјену информација, јединице Опште управе за проширење у Комисији. Циљ TAEIX-а је да новим државама чланицама, државама кандидатима и државама Западног Балкана обезбиједи краткорочну техничку помоћ у складу са општим циљевима Комисије у области приближавања, примјене и провођења легислативе ЕУ. Три су основна облика помоћи TAEIX-а: тематски семинари о специфичним питањима права ЕУ и његовог провођења; циљане студијске посјете институцијама ЕУ или држава чланица или организовање семинара у држави која користи помоћ и TAEIX progress editor. Један од циљева је и да државама корисницама овог програма осигура базу података легислативе ЕУ, да би им на тај начин био олакшан процес усклађивања и праћења напретка.

 

Twinning – један од основних инструмената предприступне помоћи, који је намијењен развоју институционалне способности. Подразумијева сарадњу службеника државне управе земље кандидатa и службеника сродних институција држава чланица Уније. Сврха Twinninga је стварање савремене и дјелотворне администрације у државама кандидатима, која ће бити способна да примијени и проведе правно наслијеђе Уније.

Управљање – Расправа о европском управљају коју је у Бијелој књизи из 2001. године покренула Комисија, односи се на све прописе, процедуре и праксе које утичу на начин кориштења овлаштења унутар Уније. Циљеви расправе су – усвојити нове облике управљања који Унију приближавају грађанима, чине је учинковитијом, те појачавају демократију. Боље управљање подразумијева квалитетније законодавство, које би требало бити јасније и учинковитије, али и ослањање на боље и досљедније политике, које повезују европске институције са организацијама цивилног друштва.

Фондови Уније – су бројни и намијењени за различите области, а најједноставнија би подјела фондова била на оне, који су намијењени државама чланицама и друге, намијењене државама које још нису чланице. У прву групу спадају такозвани програми Заједнице, те инструменти кохезионе, пољопривредне и рибарске политике или такозвани структурни фондови. Земљама које још нису постале чланице намијењени су програми помоћи и сарадње са ЕУ, на примјер, претприступни фондови. Програми Заједнице су интрументи којима се потиче сарадња између држава-чланица. Примјер је LIFE програм, који омогућава сарадњу у подручју заштите околине или ILLP – Интегрирани програм цјеложивотног образовања.  Међу програмима намијењеним земљама које тек требају постати чланице је и IPA фонд, чији је корисник БиХ. Унија је у јулу 2004. успоставила овај програм, умјесто дотадашњих програма CARDS, ISPA и PHARE. IPA има пет компоненти, но прве двије су намијењене земљама које су потенцијални кандидати – помоћ у транзицији и изградњи капацитета, те прекогранична сарадња.

Царинска унија – битан је елеменат заједничког тржишта. Њено увођење је било прворазредни циљ након потписивања Римског уговора. Најважније мјере укључивале су уклањање свих царинских дажбина и нецаринских органичења у размјени између држава чланица; увођење заједничке царинске тарифе за робу из трећих земаља и заједничку политику тргоине. Увођењем јединственог тржишта 1993. године укинуте су уобичајене провјере на унутрашњим границама Уније, те царинске формалности. Царинске службе држава чланица су изгубиле надлежност да наплаћују царине и ПДВ и прикупљају статистичке податке. Заједница је склопила посебне споразуме за олакшавање трговине, за подстицање развоја осигурањем повлаштеног приступа еуропском тржишту, примјер је конвенција потписана са афричким, карипским и пацифичким земљама.

Шенген – Споразумом потписаним у Шенгену 1985. године, између Белгије, Француске, Луксембурга, Њемачке и Холандије договорено је постепено укидање унутрашњих граничних контрола између ових пет земаља, те увођење слободе кретања за све држављане пет потписница, чланица ЕУ или грађана трећих земаља. Уз изузетак Велике Британије и Ирске све чланице су временом постале земље шенгенског простора, а њима су се придружили Исланд и Норвешка.

 

Шуманов план – назван по бившем министру иностраних послова Француске Роберту Шуману, који га је предложио 9. маја 1950. године, ради уједињења француске и њемачке производње и дистрибуције челика. То је требао бити начин да буде спријечено даље избијање сукоба у Европи, али и начин привредног опоравка Њемачке. Уз ове двије земље, у преговорима су касније учествовали Италија и земље Бенелукса, а преговори су резултовали потписивањем Паришког уговора којим је 1951. године утемељена Европска заједница за угаљ и челик, претеча Уније.